Login

Moj bolnički porođaj

Moj bolnički porođaj

U subotu uveče počela su da me bole leđa, niže. Saopštila sam to mužu i otišla da spavam. Ujutru, buđenje. Leto, omorina, žedna. Tokom čitavog dana pila sam vode više nego inače. Nisam imala nikakav apetit, ali jesam učestalu potrebu za pražnjenjem. Svako malo išla bih u toalet, ako ništa drugo, bar da se isprdim. Bio je predivan dan, u dvorištu se smenjivalo društvo i prijalo mi je da ne budem sama, iako sam osećala da će porođaj tek za bar dva dana. Ja sam odlučila da je to prva faza porođaja. Samo lagano, ima vremena. Kontrakcije sam popodne počela jače da osećam, poput nekog tupog bola zbog kojeg želim da sednem i zaustavim dah dok ne prođe. Muž je počeo da predlaže da idemo do porodilišta. Meni to nije padalo na pamet, porođaj nije ni blizu, svašta, šta ću u bolnici kad sam mu već više puta rekla da idem tamo u “5 do 12” i da se što pre vraćam kući. Iako sam u trudnoći došla do ideje da se porodim kod kuće, odlučila sam se za porodilište u Gradskoj bolnici (Zvezdara) zbog straha (da nešto ne pođe po zlu), ali da nikako neću tamo da dangubim dok se dovoljno ne otvorim.
Te nedelje, kada je prošla letnja žega, kada je čovek mogao da se opusti i da počne lakše da diše, kada se stišala gradska nervoza, vozili smo se do bolnice, jer ipak je bio dan termina. Ubedio me muž da odemo da proverimo šta se dešava, ako ima vremena, vratićemo se kući.
U bolnici pustoš. Nigde žive duše. Odjednom se pojavila sestra. Odvela me je do sobe gde sam sačekala doktorku, finu ženu tamnih očiju dobre duše, koja me kao iz topa pita da li sam normalna što dolazim ovako kasno i to u nedelju umesto da sam tu od jutra. Otvorena sam 5cm i ne mrdam nikuda. Posle papirologije sestra me odvela do odeljenja i dala mi moju torbu da je odnesem do sobe gde će me preuzeti babica. Tamo su me sačekali klizma i brijanje. Tanka duga cevka u koju se sipa neki rastvor plavičaste boje. Sledim šta mi se govori, idem u toalet. Zapažam kako sam dobro odlučila da se ovde porodim jer je sve tako čisto. Baš vode računa. Posle nekog vremena pozivaju me u salu. Donosim svoju torbu, stavljam pored kreveta i ležem na njega. Mehanički mi stavljaju infuziju sa glukozom i govore da ne smem ništa da pijem, da sve što treba dobijam u venu, da se opustim i uživam. Prihvatam.
U sali nisam sama. Sa leve strane je preplašena devetnaestogodišnjakinja koju sam već srela u delu za klizmu vrlo nervoznu i zabrinutu. Sa desne strane je moja vršnjakinja koja se domunđava sa svojim doktorem (tu je vodila trudnoću) da hoće indukovani porođaj kad valjda taj jedan jedini dobar anesteziolog za epidural nije tu. Ona se ubrzo porađa i ne mnogo nakon toga odlazi u sobu u delu za majke.
Ja sam u sredini. Neću da dozvolim sebi da ne mogu da osetim svoje telo niti da dozvolim svojoj glavi da ne sluša srce koje isijava ljubav. Ležim, oči su mi zatvorene, nikoga oko mene, mir. Ništa ne čujem, ništa ne vidim i ništa ne govorim. Osećam da je pukao vodenjak. Obaveštavam doktorku koja nemam pojma gde je, dovikuje da to nije dobro što je tek sad, ali nema veze. Oči su mi svejedno zatvorene, mir. Pratim svoje disanje, dišem duboko, bez ikakvih vežbi i priprema, osećam telo i ne mešam se. Prvi put posle ko zna koliko vremena da sam potpuno prisutna. U tom trenutku sam i uživam. Kontrakcije su sve češće, bol je prodorniji, ali disanje rešava sve. U glavi jedino vidim belo. Mada ono reflektujeće svetlo sale dobro prodire kroz kapke. I to nije ne znam koji bol. Boli, da, tu je, ne ignorišem ga, već proživljavam. Telo je savršena mašina, nema šta da mu se mešam, već samo da ga slušam, da ga pratim i to i radim.

U jednom trenutku osećam se kao da moram da se iskakim. Kao da sam imala zatvor dvadeset dana i da napokon sledi olakšanje. Moram da guram. I guram. Svaki put olakšanje. U trudnoći sam videla nekoliko klipova o ženama koje pričaju o tipu porođaja koji se zove “J-breathing” koje podrazumeva nenapinjanje, jer beba ume da se rodi sama, ali napinjem se koliko osećam da treba, kad osetim da treba da stanem, prestanem i to je to. Doktorka i babica su odjednom tu, kad su se pojavile ne znam, ali čujem da hoće nešto da mi ubrizgaju u infuziju da to ide malo brže. “Ne”, progovaram. I nema problema. Doktorka je obavila epiziotomiju, i osetila sam je. Blaga smetnja. Podržavaju me da guram, to i radim. Glavica napolju. Tad više nisam imala potrebu da guram bilo šta. Kažu: “Hajde još jednom”. Kao na filmu. I trudim se, guram, ali ne osećam više ništa. Izdigla sam se, videla pomodrelu bebu u doktorkinim rukama koja je odmotala vrpcu i istog trenutka stavila meni na grudi. Instinkt sisara naveo ga je na pravo mesto gde ga je kolostrum već čekao.

Plakala sam od sreće. Beba. U mom naručju. Hvala Ti. Malo biće. Kako je to moguće? Hvala Ti.
Odvajaju ga od mene, seča vrpce, merenje, pranje i ostalo. Vraćaju ga, jedva sam dočekala. Još malo sisa i opet ga odvode. Kad pre?
Doktorka proverava da li je sve ok sa placentom, u celosti je, gledam je i iznenađujem se koliko je velika. Kao jedna cela beba!

Ubrizgava mi anesteziju da mi zašije ranu, nema bola, već samo mozak povezuje da je to prošivanje koncem. Završava, ponosna na sebe kako je lepo zašila i primećuje da nije do kraja. Zašiva još malo. Posmatra opet i mrmlja kako će mi ujutru dati neki lek. U redu, prihvatam.

Procedura je takva da ležim na stolu dva sata od porođaja i za to vreme devojka sa leve strane paniči. Strah ju  je. Boji se koliko će tek da je boli. Nije sigurna šta je čeka i takav osećaj razumem kada znam da ju je dečko ostavio sa detetom na putu. Mlađa je od mene skoro 10 godina i ne znam kako je biti u njenoj koži. Znam da treba da se oseti sigurnom i da bude pozitivna jer treba da luči serotonin. Ali neće da sluša. Posle više pokušaja ohrabrivanja, doktorka joj govori da će morati da joj vade dete vakuumom ako ne gura. Dozvolila je svojoj snazi da radi. Kroz nekoliko trenutaka zaplakala je devojčica, a zaplakala je i majka.

Ovo iskustvo krucijalno je u mom životu. Klica je počela da se razvija u izdanak, izdanak u mlado stablo koje se razgranava, jača i raste u drvo znanja. Drvo koje niko neće poseći i čije plodove ću deliti ovde, sa vama.

Print Friendly
No comments yet.

Leave a Reply