Login

Minino iskustvo u dojenju

Minino iskustvo u dojenju

Porodila sam se u KBC Zvezdara i tamo nisam imala posebno lepo iskustvo boravka pogotovo što beba nije bila konstantno sa mnom. To nije preterano uticalo na moju želju za dojenjem, mada sam izrazito patila i padala u depresiju što znam da moje dete po nekom rasporedu dohranjuju formulom u koju nemam poverenja jer jedino poverenje koje imam jeste u moje mleko. 
Tokom trudnoće sam često masirala grudi kružnim pokretima u želji da podstaknem mleko i već i mesec dana pre termina sam imala naznake kolostruma. Čim se moj sinčić rodio imao je šta da povuče i to me je posebno usrećilo. Svakoga puta kada bi mi  ga doneli on bi pokušavao da se namesti na siki a meni je na samom početku bilo teško da namestim i njega i sebe da nam bude udobno i da za oboje dojenje bude uživanje. U tom periodu nisam imala nekoga ko bi me istinski posavetovao kako beba pravilno da uhvati dojku iako sam znala da u teoriji svojim ustima treba da obuhvati celu areolu. Pre porođaja sam gledala i video upustva na tu temu, ali mi je bilo teško da budem strpljiva i ne budem ustreptala kada čujem plač svojeg deteta znajući da je gladno.
Još jedna stvar koja mi je pridavala muke jesu ragade. Nisam ni sanjala da su bebine desni toliko jake da mogu da nanesu prave ranice na bradavicama koje su same po sebi dosta osetljive. Sve one kreme sa lanolinom meni lično nisu pomagale jer je beba svako malo tražila sisu i valjda nije bilo dovoljno vremena da koža počne da je upija kako bi postala delotvorna. Ali zato sam nabavila silikonske, veštačke bradavice koje su mi ulepšale taj sam početak. Oko mesec i po dana sam ih koristila dok se moje dojke nisu navikle i dok se bradavice nisu izvukle, sa čime izgleda da većina majki ima problem, ili nam bar tako mahom svima kažu u porodilištima. Da nije bilo jedne mlade mame koja ih je kupila i slavila njihovo postojanje na majčinskom odeljenju na sav glas, ne bih znala za njih. Ovako sam zahvaljujući njima lako nastavila dojenje bez ikakvih rana i mučnih trenutaka.
Moj bebac je dnevno umeo da siki i oko tridesetak puta. Kada god bih ga čula da je nezadovoljan, da plače, da bilo šta negoduje, nudila sam mu dojku i nikada je nije odbijao. Fino je napredovao, mada je meni bilo važnije što je mirna i nasmejana beba. Nisam mu toliko često davala da sisa zbog svih blagodeti po njega već i zbog straha od mastitisa. Toliko su me u porodilištu naplašili mastitisom da sam se izmlazavala koliko god sam umela i stavljala bebu da siki u nadi da će sve izvući i da će mi gurdi biti mekane. Nikakve pumpe mi nisu pomagale, jer bi samo površinski izvukle mleko, tako da sam ili posezala za ručnom tehnikom, ili bih dojila bebu. Ali to je normalan period prilagođavanja i uspostavljanja veze između majke i bebe.
Do samog kraja petog meseca sam ga dojila, nekoliko puta sam mu za grčeve davala kimovu vodicu i ponekad bih mu ponudila običnu vodu, ali uglavnom je sve odbijao i tražio samo moje mleko. Od kraja petog meseca počela sam da mu uvodim dohranu jer je bio vrlo zainteresovan šta tata i ja jedemo. I tako smo krenuli u podvig hranjenja deteta. Obično sam mu spremala jedan obrok dnevno, mada je do kraja šestog meseca uredno mogao i nekoliko dana da ne jede ništa, već samo da siki. Nisam ga forsirala jer mi je bilo logično da pratim njegove potrebe nego da ga nutkam ili da insistiram da jede kada nije za to raspoložen. Ono što nikada nije odbijao to je da mulja po ustima neko zelenje (maslačak, kamilicu, mladi luk, peršun, zelenu salatu…) i u to vreme sve zeleno ga je posebno privlačilo. To mi je bila dobra prilika da ga upoznam sa zelenim kašastim sokovima koje i danas voli.
Do osmog meseca počeo je već svakodnevno da jede. Uvek sveže voće, nekad ispasirano nekad celovito (u to vreme bila je sezona trešanja, višanja, jagoda, pa onda kajsija, lubenice, dinje i sve je rado jeo). Do kraja leta već je prešao na to da dva puta dnevno jede nešto “konkretno”. Nastavio je da sisa i nikada nije bilo pravila kada bi zatražio majčino mleko, sem kada se probudi i kada je vreme uspavljivanja. Uvek je sisao na zahtev i to mu nisam uskraćivala.
otprilike kada je imao 10 meseci već je imao i deset zubića i počeo je da ih koristi i kada treba i kada ne treba. Tako me je jednom prilikom toliko ugrizao da mi je napravio popriličan rascep na samom prelazu iz bradavice u areolu i ta povreda trajala je čitave tri nedelje. Po predlogu savetnice za dojenje, koristila sam aktivni kiseonik i srebrnu vodu koji su mi dosta pomogli i rana se uspešno zacelila.
Kada je napunio 17 meseci napokon se dogodilo to da je meni mleko prestalo da “juri” iz obe dojke kada bi sisao. Sada smo u fazi da sisa koliko vuče, da nema više menjanja jastučića, majica i tome slično i moram priznati da je ovo trenutak koji sam čekala već duže vreme, znajući majke kojima je to prestalo tek nekoliko meseci po rođenju deteta a uspešno su dojile i po dve-tri godine.
Za svo ovo vreme nikada nije koristio cuclu jer za to nikada nije bilo potrebe, mama je uvek bila tu. Nije nikada prihvatao flašicu već od kada pije vodu ili zelene kašaste sokove, to čini isključivo iz čaše.
Kada će moj sinčić prestati da sisa, ne znam. To nije nešto na šta želim da utičem, već osećam da je to njegov izbor. Bez obzira što mnogo voli da jede i istražuje raznovrsnu hranu, sada sa godinu i po dana ne zaboravlja svoju “kuki” koju traži sigurno i 10 puta dnevno i uživa što u sigurnosti, što u mleku. Nekada je važan samo zagrljaj iako ništa ne sisa i to su naši trenuci u kojima oboje uživamo dok traju.

Print Friendly
No comments yet.

Leave a Reply