Login

osnazena-vegemama

Prirodno rođenje tate – iskustvo jednog tate

Neizmerno sam uživao u trudnoći moje supruge.

Od samog trenutka spoznaje da smo u drugom stanju, ja sam iščekivao to malo i nežno stvorenje. Iskreno, i pre samog testa trudnoće ja sam osećao da je moja supruga u drugom stanju.

Moja supruga je jedno fenomenalno i posvećeno biće i od samog početka trudnoće je počela da istražuje opcije. Ona je jedna od onih koji izazivaju sve što drugi smatraju „normalnim“ ukoliko učesnici ne uživaju u tom procesu.

Fenomenalna je činjenica da živimo u doba interneta i dostupnosti svih mogućih, i nemogućih informacija i to je upravo nama pomoglo da se opredelimo za kućni porođaj.

Od samog starta trudnoća je bila prirodna, nemedikalizovana a moja supruga se jako dobro osećala što je i meni ulivalo poverenje da će i sam porođaj, kućna varijanta, proteći u najboljem redu. Iskreno smo uživali u celoj trudnoći. Šetali smo, putovali, provodili što je više vremena moguće zajedno i radovali se tibi koja raste.

Pregledi, posete školi roditeljstva, lagane šetnje uz reku, razgovor sa doktorima, drugim trudnicama, majkama, sve to zajedno predstavljalo je uvod u jednu novu životnu dimenziju. Uživao sam u svakoj sekundi.

Kada je otkrila babicu koja bi mogla da prisustvuje porođaju, moja supruga je krenula na časove joge koji su joj poprilično pomagali. Ono što je meni interesantno jeste činjenica da je mogla da ide na te časove do svega nekoliko dana pred porođaj. Meni je sve to bilo pomalo nestvarno ali energija kojom je moja supruga sijala je govorila da je sve u redu i da će sve tako i ostati.

Slušajući priče koje mi je supruga prepričavala kada bi se vratila sa časa joge, osetio sam da su muževi pomalo izostavljeni iz celog procesa. Sve te priče iz prve ruke, vežbe koje se rade, teme na koje se diskutuje, ja sam dobijao posredno. Upijao sam svaku informaciju koju bi žena podelila sa mnom nakon tih časova ali sam i proveravao sve što bih čuo. Šta ću, takav sam, jer želim samo najbolje za moju porodicu i nisam spreman da prihvatam stvari zdravo za gotovo. Kada bih se uverio da su informacije tačne koristio sam ih u svakodnevnom životu kako bih pružao podršku suprugi i kako bismo izgrađivali pozitivnu energiju jer nam se „taj dan“ bližio.

Miloš postRuku na srce, porođaj je za većinu muškaraca no no teritorija. Nijedan moj prijatelj nije ni prisustvovao porođaju a kamoli se usudio da se to sve obavi u kućnim uslovima. Meni je taj stav poprilično zatucan. Ja sam želeo da moja supruga ima moju maksimalnu pažnju i podršku kako bismo zajedno prošli kroz ceo proces donošenja na svet novog života.

Interesantno mi je bilo i to da su svi muškarci, sa kojima sam pričao, bili potpuno svesni činjenice da onog trenutka kada ostave ženu u porodilištu prepuštaju je samoj sebi i kao da kažu „E sad ti to sama završi pa se vidimo kad prođe“. E ja to nisam i nikada neću ni moći. Ja smatram da sam svesno biće i isto kao i moja supruga pružam otpor svemu što je ustaljeno a znam da bi moglo bolje, bezbolnije, bezbednije i sa više uživanja da se uradi.

Sticajem srećnih okolnosti bio sam u prilici i da ne radim dve nedelje pre samog porođaja i čak 5 nedelja nakon toga. Smatram da sam izuzetno srećan i povlašćen što sam mogao da prisustvujem svemu što se dešavalo tih dana i to će mi zasigurno biti najlepše uspomene koje nosim sa sobom. E, a kako je to izgledalo iz mog ugla sledi.

Kao i za sve u životu, moja žena voli da se pripremi. E tako smo imali lažne kontrakcije koje su trajale dobar deo noći ali su narednog dana u toku poslepodneva prestale. To smo shvatili kao pripremu za veliki trenutak ali i dalje nismo znali kada će se desiti. U svakom slučaju ja sam se nakon ovog događaja potpuno opustio jer moja supruga nije osećala bol. To mi je bilo najvažnije u tom periodu.

Došao je i taj dan, i to noć. Nešto pre ponoći krenule su kontrakcije. Tu noć smo bili posebno bliski. Ne znam ni sam zašto ali sam se tako osećao. Držali smo se za ruke gotovo sve vreme iako smo uspeli da spavamo. Sutradan smo izašli i da se prošetamo i da malo udahnemo vazduha. Nije to bila neka duga šetnja ali je prijala. Čuli smo se sa babicom u toku dana i dogovor je bio da zovnemo kad se proces uozbiji.

Jedna meni interesantna stvar je ta da je moja starija sestra zvala to isto veče i pitala da li sam odvezao ženu u porodilište. Moji, kao ni suprugini roditelji i porodica nisu znali da ćemo se poroditi kod kuće jer nisu baš mogli da obrade sam događaj. Kada sam joj odgovorio da nisam i da se nećemo još poroditi, pokušavajući da odložim potencijalni pritisak sa njihove strane, ona je rekla nešto što mi je ostalo urezano u pamćenje. Rekla je – vi ćete se sutra ujutru poroditi a ti ćeš ženu večeras voziti u porodilište. Kada sam pokušao da prebacim na šalu, vrlo ozbiljnim tonom mi je objasnila da ona oseća mučninu koju je osećala i kada se naša mlađa sestra porađala i da to nije osećaj koji laže. Nakon ovog događaja sestru, iz milošte, zovemo veštica.

Nakon razgovora sa sestrom, nešto oko osmice, smo i pozvali babicu i dogovorili smo se da se nađemo ispred zgrade. Uneli smo opremu i dobro raspoloženje u naš dom i spremili se. Sam proces je bio kao iz bajke. Svećice, zen muzika, prijatna atmosfera, moja supruga i ja. Moram priznati da sam jako retko i primećivao da je i babica sa nama.

Kada smo montirali bazen i napunili ga vodom tada mi je zapravo postalo jasno da će se „to“ dogoditi „baš tu“. Emocije su mi bile mirne i prihvatio sam tu činjenicu kao da sam znao da će rezultat biti jako dobar po sve nas.

Gledali smo mi porođaje, i orgazmične i prirodne i svakakve ali je sve što se dešavalo izgledalo daleko bolje od bilo čega što sam ja mogao da zamislim. Iako je proces trajao poprilično dugo srčani tonovi bebe su bili u najboljem redu tako da nismo brinuli.

Fantastična činjenica, koju uvek rado delim sa svim majkama na koje naiđem, jeste da smo tu noć, samo nekoliko sati pred porođaj uspeli da zaspimo. E sad, za babicu i mene to nije ni čudno ali je moja supruga uspela da „dremne“. Iskreno, nisam imao kapaciteta da obrađujem sve što se dešavalo te noći u realnom vremenu, jer ja volim sve procese da objasnim sebi, već sam pratio intuiciju. Mislim da je to bila najbolja odluka koju sam mogao da donesem.

Nakon dosta vremena i većeg broja napona supruga i ćerkica su se dogovorile da je vreme da se vide licem u lice. Tako je i bilo. Taj napon koji je supruga iskoristila do kraja bio je trenutak kada smo ugledali to malo, preslatko biće.

E ovde se dešavaju stvari koje niko nikada neće moći rečima da opiše, a naročito ne ja. Te emocije koje sam tada osećao, taj nivo zahvalnosti a da ni sam ne znam kome i zašto, energija koju sam dobio, sve je delovalo gotovo nestvarno.

Sve je bilo kako smo i planirali. Ćerkica je za svega nekoliko sekundi bila u maminom naručju. Jeste da se malo nagutala vode ali je to vrlo brzo prošlo a onda je došao trenutak da se svi zagrlimo. To je zapravo bio trenutak koji je označavao početak života jednog malog bića i jednog novog trojstva na ovoj planeti.

Ovde ću ostaviti prazno jer, evo, pokušavam da nađem reči ali mi ne ide. Sve što bih napisao ne bi moglo da prenese ono što sam osećao i o čemu sam razmišljao već se bojim da bi uništilo trenutak.

Kada se racio vratio, bilo je već vreme da izađe posteljica. Ona je izašla u cugu, cela i u svoj svojoj veličini. Nedugo zatim usledio je i trenutak presecanja pupčane vrpce a meni je pripala čast. Nije mi bilo gadno, daleko od toga, uživao sam u tom spiritualnom trenutku koliko god je to moguće. A veoma je moguće.

Naša mala beba nije baš bila mala. Rodila se sa 4250 grama i iskreno koristim svaku priliku da čestitam suprugi na poduhvatu koji je izvela i na putu kojim nas je samouvereno vodila. Činjenica kojom ću se večno hvaliti je ta da sam ja, otac, promenio prvu pelenicu svojoj malenoj ćerkici. A onda i mnoge nakon toga.

Mislim da je ovo put kojim svaki muškarac mora poći. Ovo je nešto reda veličine inicijacijskih procesa u plemenima. Iskreno, smatram da svaki muškarac koji želi da bude tata treba da prisustvuje ovom svetom činu rađanja. Količina energije koja se tada razmeni između majke i bebe, majke i oca i oca i bebe je nepojmljiva našim umovima i zato je moramo osećati na nekom višem nivou a njega, na žalost ne možemo postići u porodilištu.

Nakon svega što sam doživeo i svega što sam slušao iz prve ruke od sestara, majke, bake, rodbine i prijatelja ja smatram da je jedini pravi put za dolazak na svet prirodan i bez intervencija a to je moguće samo u kućnim uslovima. Ovo sve se naravno odnosi na potpuno bezbedne trudnoće kakva je bila naša i ja sam neizmerno zahvalan na tome.

Rodila se beba. Rodila se mama. Rodio se tata.

Za portal vegemama.org pisao Osnaženi tata

Print Friendly

, , , ,

No comments yet.

Leave a Reply