Login

Šta, zapravo, znači babywearing?

“Babywearing” ili “nošenje beba/deca” je praksa korišćenja raznih nosiljki i marama u cilju držanja bebe blizu nas, odgovarajući tako na bebine potrebe za dodirom, prihvaćenošću, blizinom i utehom. Ovo nije novi “trend” ili pomodarstvo već roditeljsko umeće staro hiljadama godina, koje se održalo u velikom delu sveta, posebno u Africi i Aziji.

Sa industrijalizacijom se zemljama zapadnog sveta ova praksa izgubila ali se ubrzano vraća jer roditelji uviđaju mnoge prednosti nošenja, kako za bebu tako i za njih. Nakon rođenja, bebe trebaju da se naviknu na potpuno drugačiju sredinu od one na koju su navikle u maminom stomaku a nošenje im umnogome olakšava tu tranziciju. Dodir je prvi način komunikacije između bebe i roditelja i smatra se primarnom potrebom, baš kao što je i hrana, recimo. Nošene bebe osete toplinu i mekoću onoga ko ih nosi (to su u početku najčešće mame), čuju poznati glas i otkucaje srca, ublažavaju se problemi sa grčevima i refluksom, mamino disanje im pomaže da regulišu svoje disanje a nošenje i blizina redukuju lučenje hormona stresa ali podstiču hormon ljubavi – oksitocin. Nošenje je olakšalo prve mesece života mnogim roditeljima sa “zahtevnim” i plačljivim bebama. Nošenje povećava interakciju i afektivno povezivanje između roditelja i bebe. Bebine potrebe će biti potpunije zadovoljene a roditelj će lakše i brže naučiti da prepoznaje bebine signale i reaguje na njih, čime jača samopouzdanje i biva sigurniji u novoj ulozi roditelja. Nošenje podstiče dojenje, preventuje postporođajnu depresiju a pomaže i očevima da se lakše oslobode i uključe u negu oko bebe. Svi znamo da važi pravilo: srećna beba – srećni roditelji.

Istraživanja pokazuju da nošene bebe plaču za oko 46% MANJE od onih koje roditelji ne nose dovoljno. A kada bebe ne plaču, one su u stanju “tihe budnosti” i spremne su da uče. Nošenje im obezbeđuje širok vidokrug što posebno stimuliše njihov mali razvijajući mozak. Nošenje je takođe veoma praktično. Roditelj istovremeno odgovara na bebinu potrebu za blizinom i prisustvom a sebi čini uslugu jer su mu ruke slobodne te može da obavlja sve poslove. Baš zato su bebe blisko povezane sa svetom roditelja jer stalno učestvuju u onome što oni rade, bilo da šetaju ulicom, obavljaju kućne poslove ili su u kupovini. Beba vidi, oseti mirise i duboko doživljava svet odraslih i više je uključena u ono što se oko nje događa. U rukama zaposlene osobe, beba neprekidno uči.

Da li je nošenje u maramama apsolutno bezbedno?

Da li mogu bebi da se rašire kukovi-noge?

Nošenje beba je, čak i od prvog dana, apsolutno bezbedno. Ipak, bitno je naglasiti na šta roditelji trebaju da obrate pažnju prilikom korišćenja bilo koje vrste marame ili nosiljke. Svaka beba će spontano zauzeti položaj “žabice” kakav su imale u maminom stomaku. Upravo taj položaj i želimo da postignemo kada nosimo bebu u marami: da je beba okrenuta ka onome ko je nosi, sa savijenim nogicama u kolenima koje kao da pišu slovo “M”. Dakle, kolena moraju biti iznad nivoa guze u položaju “dubokok čučnja”, koji povoljno deluje na razvoj kukova. Bebina kičmica tokom nošenja treba da ima jaku potporu i da zadrži “C” krivinu jer sve dok beba samostalno ne nauči da sedi i hoda – kičma još nije spremna da se ispravi. Ova dva pravila za ispravno nošenje su i ključna zašto se ne preporučuje nošenje beba u kengurima sa uskom osnovom među bebinim nogicama koja ne daje potporu “od kolena do kolena” kako bi trebala. U kengurima bebini kukovi, nogice, kičma i vrat tako ne dobijaju potporu i neprirodno se i prerano ispravljaju, nogice kao da “vise”, težina je koncentrisana na bebinoj karlici bebin centar za ravnotežu je ometen. Zato, prilikom odabira nosiljke tipa kengura (tzv. “strukturirane” nosiljke) treba obraditi pažnju da beba može da zauzme opisani ispravan položaj. Nosiljke koje to omogućuju se smatraju ergonomskim i pogodnim. Svakom maramom se, uz malo prakse, veoma lako postiže ovaj položaj.

Do kog uzrasta se preporučuje da se nosi dete?

Dete se, u ergonomski ispravnoj nosiljci/marami, može nositi od rođenja pa sve dokle oseti potrebu a roditelj ima volju i mogućnost da na tu potrebu odgovori. U prvim nedeljama i mesecima se bebe nose znatno više nego kasnije, kada propuze, prohodaju i počnu samostalno da istražuju zanimljiv svet oko sebe. Ipak, nošenje dece se pokazalo izuzetno praktičnim u dugim šetnjama bez kolica kada dete želi da odmori ili dremne ali i “spasonosnim” u situacijama gde kolica nisu bila moguća – na putovanjima, aerodromima, planinarenjima ili sličnim okolnostima. Nošenje omogućava mnoge aktivnostii avanture koje ne bi bile moguće kolicima.
Nijedno dete nije suviše “veliko” da ga nosimo. Naravno, sve u skladu sa našom kondicijom i detetovom kilažom. Svaki momenat je pravi da iskažemo ljubav prema detelu, podelimo bliskost i odgoovrimo na njihovu potrebu za našom blizinom i utehom. Sigurna sam da se nijedan roditelj nije pokajao što je “previše” nosio svoje dete ali zato poznajem one kojima je žao što ih nisu više nosili jer dani, meseci godine prolete veoma brzo. Ništa lepše od bebe koja bezbrižno spava nošena na grudima roditelja.

Da li je utvrđeno koliko dnevno dete minimalno treba da se nosi?

Nošenje je veoma individulna stvar za svaku bebu i svakog roditelja i oni nošenje uvode u svoj roditeljski svet i prilogađavaju ga. Neke bebe su “zahtevnije” od drugih i traže više da se nose. Takođe, svaki roditelj ima drugačija očekivanja od korišćenja marama i nosiljki: neki ih koriste uglavnom u prvim mesecima dok ne prebrode grčeve, neki mahom za uspavljivanje, neki za kratke izlaske napolje (do prodavnice ili šetnju psa) ali se mnogi toliko odomaće sa nošenjem, uvidevši blagodeti koje ono donosi njima i bebi, da im bude deo svakodnevnice i često najlepši deo dana, koji podele blisko sa svojom bebom.

Ima li babywearing loših strana? Možemo li tako razmaziti decu?

Mislim da nema roditelja koji makar jednom nisu primili čuveni dobronamerni savet “ne navikavajte bebu na ruke”. Mislim da sve više roditelj uviđa da se beba ne može razmaziti ukoliko reagujemo na njen plač, odgovaramo na potrebu da je nosimo, da budemo uz nju, ukoliko je učimo na ljubav, nežnost i brigu. Kada se ne obratimo detetu na njegov plač i poziv, kada ga ignorišemo, mi mu šaljemo poruku da nam nije stalo. Kada uzmemo dete, dajemo mu do znanja da ga čujemo, da smo tu za njega. Svako dete ima primarnu potrebu za pripadanjem i osećajem značajnosti. AKo im ovo pružimo, umeće na isti način i da nam uzvrate jer to iskustvo već nose u sebi još od najranijih dana. Istraživanja takođe dokazuju da ako im ovo pružimo u periodu kada im je potrebno, kada su bebe, odrašće u sigurnije, samostalnije i samopouzdanije osobe, a ne u razmažene pojedince zavisne od roditelja, kako to mnogi misle.
Plakanje i potreba beba da budu nošene nije način manupulacije već komunikacije.

 

tekst za portal vegemama.org napisala Danijela Birta Čkonjević, sertifikovana savetnica za dojenje (CBS) i dula

Print Friendly