Login

Savetnica za nošenje beba i dece - lično!

Savetnica za nošenje beba i dece – lično!

Sandra Simonović je savetnica za nošenje beba i dece koja dela pretežno iz Slovenije, kuda je otišla putem ljubavi. Do skoro kao trudnica i majka, a sada već kao majka dvoje dece pridaje veliku pažnju svom pozivu i možete je pronaći na njenom blogu ili Facebook stranici. Za VegeMamu je odgovorila na pitanja iz ugla majke koja je nosila svoje prvo dete (a i sada nakon carskog reza nosi drugo) kao i ugla savetnice.

VM: Kako si došla na ideju da nosiš svoje dete?

Sandra: I pre svoje trudnoće, videla sam prijateljice da koriste elastične marame – one su mi se dopale mnogo više od onih klasičnih “kengur-nosiljki” koje uglavnom viđate po gradu. Čak i dok nisam znala ništa o nosiljkama, znala sam da mi se ne dopada kako beba stoji u tome i da to ne želim da koristim. Ali marame su bile nešto drugo. Dopalo mi se kako bebe izgledaju umotane, i krenula sam da se raspitujem o tome, guglam na široko i nadugačko, i naišla sam na dosta informacija, tako da sam na kraju kupila ergonomski optimalnu nosiljku. Imala sam bebu, imala sam psa, živeli smo na 4. spratu bez lifta, a moj muž je veći deo dana radio. Imala sam manjak raspoloživih ruku 🙂 i zbog toga sam počela da koristim nosiljku.

VM: Koje promene ti je u životu donelo nošenje deteta?

Sandra: Prvih par meseci mene kao majke bilo je poprilično pakleno, moram priznati. Verovatno ništa više ili manje nego kod drugih mama, ali naravno – svakom je svoja muka najteža. Bilo je dana kada sam se uveče mrtva umorna terala poslednjim atomima snage da operem zube, jer nisam mogla da se setim da li sam ih to jutro oprala ili ne. M je bio poprilično zahtevna beba, a u pogledu blizine: sve je super i u redu, ako je na mojim rukama. Preko dana mi je punih 11 meseci spavao na rukama – dok je noću bila potpuno drugačija priča. Ali danju nije bilo šanse da ga spustim, ni kad je budan, ni kad spava. Onog momenta kad sam namontirala nosiljku na sebe, ubacila njega unutra, i uspela da jedem, popijem kafu, pospremim stan i odmorim osećala sam se kao da sam doživela neko otkrovenje. 🙂 Upravo zbog tog epiphany momenta koji sam tad doživela kasnije sam odlučila i da postanem obučena savetnica za nošenje dece u nosiljkama i maramama – znam kroz koje sam ja ludilo prošla, i želja mi je bila da pomognem drugim majkama u tim trenucima. Nosiljka ti pokloni još jedan par ruku, a to je ono što svakoj mami na svetu uvek dobro dođe.

VM: Kao mama i trudnica, kako se snalaziš sa nošenjem svog sina? Da li planiraš oboje da ih nosiš po rođenju drugog deteta?

Sandra: Nosila sam tih cca. 14 kilograma dok je želeo da se nosi. 🙂 Međutim, kad smo ukinuli uspavljivanje u nosiljci (a što je prošlo mnogo lakše nego što sam mislila, da budem iskrena) završila se i njegova želja za nošenjem u nosiljkama. Zapravo, sad ne mogu da ga nateram da se “popne” ni za par fotografija, niti da isprobam nosiljku, a kamoli zarad nošenja.

I tu dolazimo do onog čuvenog “Ne navikavaj ga na ruke!” – “Ne navikavaj ga na nošenje!”. Niti jedno dete se neće nositi “zauvek”. I baš zbog toga što mi sad jedva dozvoli da ga podignem i zagrlim (a da nije pao pre toga) drago mi je da smo se toliko “iznosali”.

Inače, nošenje deteta u trudnoći je sasvim normalna stvar – ukoliko je i trudnoća normalna. Svakako ćete starije dete podizati, saginjati se da mu vežete pertle ili pomognete da uradi nešto, grliti ga, vaditi iz kade i slično. Nosiljke su tu da malo olakšaju stvari. 🙂

VM: Šta te je navelo da postaneš savetnica za nošenje beba i koja je tačno tvoja uloga?

Sandra: Savetnice za nošenje, ma koliko smešno i banalno i besmisleno zvučalo, zaista imaju važnu ulogu. Meni bi i samoj na početku “nosilačke karijere” dobro došla jedna – jer sam imala neke nedoumice i par nedovoljno jasnih informacija zbog kojih na kraju nisam koristila elastičnu maramu, iako sam želela, pa sam morala da čekam da mi dete preraste umetak za nošenje manjih beba i stasa za nošenje u nosiljci bez dodataka – je l’ da da sam vas zbunila sad? 🙂 E, upravo to je poenta: nošenje u nosiljkama i maramama nije “ubaci dete u ranac i hajd’ napolje”. A isto tako, kao što vidimo posmatrajući mame iz nerazvijenih zemalja u kojima i dalje postoje plemenske zajednice, nošenje i nije baš neka posebna nauka. Pa, šta nam se onda desilo i zašto su nama potrebne savetnice za nošenje (dojenje, psihološku pomoć na porođaju i slično), dok neka tamo mama u Africi samo uzme maramu i veže dete na sebe? Desilo nam se to da smo zaboravili na nošenje. I na ovim prostorima su se deca nekad nosila. Dečija kolica su novotarija, a ne nosiljke. 🙂 Desila nam se komercijalizacija. Nemamo samo običnu maramu – kangu, kao afričke mame, i nemamo ujne, strine, tetke, plemenske savetnice da nam pomognu i tu maramu prvi put svežu na nas. Imamo hrpu pogrešnih saveta i potisnute instinkte, zbog toga su nastale savetnice.

Uloga savetnice je da pomogne roditeljima da izaberu odgovarajući tip nosiljke ili marame za svoje potrebe, da ih nauči da je pravilno koriste, i da im pomogne da se na taj način lakše zbliže sa svojim detetom. Uloga savetnice je nekad i samo da sasluša, bude prijateljica, rame za plakanje. Nošenje uglavnom počinje u periodu kada je mama veoma, veoma osetljiva – hormoni od trudnoće, porođaja i dojenja su veoma visoki, a često su žene u tom periodu same ili sa nedovoljno interakcije sa drugim ljudima, svojevoljno ili ne. Često savetnica dođe da pomogne oko nošenja, a pruži i mnogo više od toga.

VM: Da li svaka mama može nositi svoje dete?

Sandra: Svaka mama, svaki tata, rođak, staratelj, brat, sestra – kome to psihofizičko stanje dozvoljava može nositi dete. Na internetu ćete brzinskom pretragom naći brojne fotografije roditelja koji su, recimo, u invalidskim kolicima, i nose svoje bebe – priznaćete, mnogo jednostavnije nego guranje kolica uz svoja kolica. Slepi i slabovidi takođe. Na mom blogu imate priču o gluvoj mami koja nosi svoju devojčicu i kojoj je to zaista mnogo pomoglo u izgradnji samopouzdanja, između ostalog.

Nošenje se ne preporučuje osobama koje imaju epileptične napade, iz jasnih razloga. Takođe, primera radi, osobe sa problemima s kičmom moraju konsultovati nadležnog lekara.

VM: Da li postoji razlika između nošenog i nenošenog deteta? Da li nošeno dete bolje napreduje, brže progovara i slično? Šta si ti primetila iz svog dosadašnjeg iskustva?

Sandra: Ne volim poređenja u napredovanju dece, jer to podvlači da je roditeljstvo takmičenje, a da je iz nekog razloga zaista bitno da li je dete prohodalo sa 7 ili 15 meseci, i da li je progovorilo pre ili nakon prvog rođendana. Ipak, razumem pitanje, ali odgovor na njega nemam, jer analize tog tipa nisu rađene.

Ono što pouzdano znam, to je da nošena deca manje plaču (nosili ih na rukama ili u nosiljkama ili maramama), jer je zapravo poenta u blizini majke/oca/staratelja i odazivanju na njihov plač.

VM: Koje položaje pri nošenju deteta nikako ne preporučuješ?

Sandra: Prvi položaj koji bih zabranila, da ikako imam mogućnost, to je nošenje deteta u položaju “kolevke”, odnosno tako da beba leži u marami. Na stranu što se ova poza ne smatra ergonomski optimalnom – problem je što ta poza vrlo lako može dovesti do smrti bebe, posebno novorođenčadi koja su i najugroženija, jer nemaju razvijen refleks okretanja glave u slučaju da im ponestane vazduha. Do negde 4. meseca bebe ne smeju biti u položaju u kojem im brada može pasti na grudi, jer je za tako male bebe dovoljno svega desetak sekundi da se uguše. Ovo važi ne samo za nosiljke i marame, nego za nošenje uopšte, za auto-sedišta, kolica, ljuljaške, ležaljke. Jedini ispravan položaj je nošenje bebe uspravno, dakle: glava gore, noge dole, i to je to.

Drugi položaj oko kojeg se vodi polemika, a koji srećom nosi mnogo manji rizik, jeste nošenje deteta tako da gleda unapred, a ne okrenutog ka sebi. Posvetila sam poseban tekst obrazloženju zbog čega se ne preporučuje nošenje deteta okrenutog unapred, a par osnovnih razloga su sledeći: beba se nalazi u neprirodnom položaju u odnosu na svoj razvoj, težina deteta nije dobro raspoređena i nošenje unapred je vrlo često veoma neudobno za onog ko nosi; mogućnost preterane stimulacije deteta, zbog kojeg će, umesto da ga nošenje umiri, ono postati razdražljivo i uplakano.

VM: Koje tipove nosiljki ne savetuješ mamama?

Na prvom mestu, ne savetujem nosiljke u kojima se beba nosi tako da leži. Niti nosiljke, niti taj položaj uopšte.

Drugi tip su takozvane kengur nosiljke, odnosno nosiljke sa uskom bazom. Ne mislim da su štetne, za to ni ne postoje dokazi, prosto nisu udobne ni za bebu, niti za onog ko nosi, ne pružaju optimalnu ergonomsku potporu ni bebi ni onome ko nosi i smatram da ne vrede ni to malo novca za koje se mogu naći. Više o tome, kao i o pravilnom položaju bebe u nosiljci pročitajte u navedenom tekstu.

VM: Da li i gde majke u Srbiji mogu isprobati nosiljke pre nego što ih kupe?

Veći gradovi poput Beograda, Novog Sada i Niša imaju redovna okupljanja roditelja koji nose svoje bebe, ili žele da ih nose, a na kojima dolaze (i koje uglavnom i organizuju) savetnice za nošenje. Ti susreti su idealna mesta za razmenu iskustava, isprobavanje različitih vrsta marama i nosiljki, međutim – jasno je da roditelji i staratelji koji su iz manjih mesta ostaju uskraćeni za ovo.

Preporučujem svim zainteresovanim roditeljima i starateljima, iz kog god mesta u Srbiji da su, da se oglase u grupi Nosiljke i marame za nošenje beba, i da pronađu nekog blizu sebe ko bi mogao da im pomogne.
Postoji i regionalni spisak savetnica za nošenje, a uvek imaju opciju da mi pošalju mail i da dogovore razgovor sa mnom – bilo da je u pitanju Skype, Viber, Whatsapp ili koja god mreža da im odgovara 🙂

VM: Ohrabrujuća poruka za mame.

Sandra: Jed(i)na mantra koja meni pomaže da preguram one dane koji su teži od drugih je “Faza. Proći će.” 🙂 I zaista je tako – sve teško i naporno u rastu i razvoju deteta jeste samo jedna obična faza, koja će proći. Sutra će već doći nešto drugo. 🙂

Print Friendly
No comments yet.

Leave a Reply