Login

Svoje dete rado nosim i time se ponosim

Svoje dete rado nosim i time se ponosim

Od porođaja nosim svoje dete, što u nosiljci što u rukama. Pored dojenja, rekla bih da je za oboje ovo najveće uživanje i mislim da je prava grehota što ga mnoge mame i bebe nisu iskusile. Ipak, iako se ponosim što nosim svoje dete, ne dižem nos u visine misleći da sam bolja od drugih majki. Ovom prlikom želim da podelim svoja saznanja i stanovišta “majke nosilice” kakve su pogodnosti nošenja deteta. Kako je ono uopšte počelo?
Pre nego što sam dobila našu prvu nosiljku (maramu) nosila sam je više puta u nosiljci koju sam sama napravila, (evo ga link kako i Vi možete to učiniti). Nikad neću zaboraviti koliko sam bila nespretna kada sam prvih puta stavljala bepče u proreze za noge, kako me je oblivao ledeni znoj od nesigurnosti i kako je ono to osećalo plačući tokom mog poduhvata. Ali to me nije obeshrabrivalo. Umirila bih dete i probala opet. Malo po malo i beba mi je bila na srcu, a ruke su dobile slobodu! Napokon sam uspela da osetim šta znači kada je beba mirna i budna, a da mogu da uradim nešto za sebe – da sam posvećena svom detetu, da je ono sigurno jer je u majčinom zagrljaju a da mogu da radim bilo šta na ovome svetu – za mene je postalo neprocenjivo.
Ipak, nisam se osećala dovoljno sigurno noseći bebu na ovaj način, pa sam to mahom činila po kući a ne napolju, sve dok nisam dobila maramu. Tek tada sam spoznala čari nošenja bebe. Odjednom nismo više imali nikakvih prepreka. Deo grada u kome živim zaista nije prilagođen kolicima pa su putanje kojima smo se kretali postale poprilično dosadne (inače, teški metali se zadržavaju u vazduhu do 50-60cm visine, što odgovara visini većine kolica i to saznanje odvuklo me je od njih glavom bez obzira jer nisam htela da to moje dete udiše iz dana u dan). Nisam mogla a da ne primetim koliko vremena sam gubila svakodnevno samo da bih bezbedno stigla od tačke A do tačke B. To je napokon prestalo! Mogla sm da se krećem kao bilo koji pešak i da ne gubim energiju na to kuda kolica smeju ili mogu da se kreću. Počeli smo da praktikujemo višečasovne šetnje. Uvek sam mogla da podojim svoju bebu a da se ne bakćem oko izvlačenja bebe iz kolica i ponovnog smeštanja, nije me više morio onaj trenutak da će da se razbudi kako oseti da je moje ruke spuštaju, već bi zaspala zavijena na mojim grudima. Ne znam zašto bih se  fizički odvajala od male bebe kojoj sam jedina sigurnost ja, njena mama? Skoro sam pročitala članak kako se preporučuje da bebe prvih meseci budu zavijene jer to poistovećuju sa ušuškanošću u majčinoj utrobi, zbog čega su duže mirne (namirene). Moj izbor bio je da budemo zavijene zajedno. Zašto?
Bebe ne vide dobro do svog trećeg meseca (mada je i to individualno). Do tada uglavnom vide jake kontraste crnog i belog da bi od trećeg meseca počele da vide boje. Takođe, tek od trećeg meseca im se podrobnije razvja vid na daljinu pa napokon mogu videti oko pola metra od sebe. Kako da dozvolim da se krećem sa bebom pa i u prirodi gde ima raznoraznih zvukova koji su mojoj bebi strani, a da bude u kolicima i da mene ne vidi,  da ne može da me namiriše jer sam joj daleko? Nisam pronalazila dovoljno dobar razlog za to pa sam izabrala put kojim se ređe ide. Naslušala sam se raznoraznih prekornih komentara, od toga da ću navići bebu na ruke do toga da se pravim prepametna, da nema šta mi mlade mame nećemo smisliti, da će se dete ugušiti… mada moram priznati da su i komentari smešni naspram pogleda koje može uputiti čovek pun predrasuda. To mi ništa nije bilo važno. Kako to može da se meri sa osećajem bebe koja me ispod marame grli svojim ručicama i kako se još više privija uza mene?
Kada je mom sinčiću ojačala kičmena moždina, počelo je nosanje na boku. Taman je tada dosegao težinu koja meni više nije prijala u nošenju napred. Tada smo i promenili nosiljku koja nas je do skoro služila. Bio je srećan što mu se proširio vidokrug i što je mogao više da koristi ruke. Sećam se kako je mlatarao nogicama u vazduhu od sreće. Upirao bi prstom u sve što ga zanima šta je i objašnjavala bih mu šta je šta. Mislim da je nošenje i u ovom periodu (6-7 meseci), kada beba pokazuje još više interesovanja za svet oko sebe, doprinelo da ga ona bolje razume. Takođe, mališa je počeo da se interesuje za govor pa je često gledao u moja usta kako izgovaram određene reči i sa 11 meseci počeo je konkretnije da izgovara prve reči. Sada sa 18 meseci možemo fino da se sporazumevamo. Pun je razumevanja, mada mislim da je to i deo njegovog karaktera.
Sledeća faza bila je nošenje na leđima. Za to je on bio spreman uveliko, ali sam ja skupljala hrabrosti za to. Napokon je sa 9 meseci počeo da uživa kao nikad do tad. Radije sam ga nosila više nego niže na leđima jer sam htela da vidi preko mojih ramena. Pratio bi sve, pomno. Ama baš nikada se nije žalio. Uvek je sve bilo toliko zanimljivo da nije imao razloga da se buni. Jedino nije hteo da zaspi dok je u nosiljci na leđima, ali je ona svakako nastavila da igra svoju ulogu pri uspavljivanju. Mirna beba – mirna mama (naravno, i obrnuto).
Ne mislim da sam ga previše nosila. Ne mislim da se nije dovoljno kretao zato što sam ga toliko često nosila niti da je to negativno uticalo na njegov fizički razvoj. Ali jeste istina da sam jedna od majki koja baš uživa u nošenju. Da miriše bebinu glavu, da šapuće, priča i pevuši, da mazi dupence, da skakuće kao zeka, da imitira konja i druge životinje… Noseći smo se dosta igrali raznih igara i mnogo smejali. Ne znam postoji li šta lepše od dečijeg grohota?
Sem grohota više dece. I sada, dok sam trudna, nosim svoje dete. Ipak, ne koristim više nosiljku koju imamo jer ne mogu da je podesim da mi bude udobno. Nošenje treba da bude prijatno i mami i bebi pa dok ne naiđe neka pogodnija koja će nam služiti do kraja nošenja, tu su moje ruke. Sreća da se ovaj period potrefio sa njegovom željom da se samostalno kreće. Voli da trči, da gura kolica (dečaci i točkići!), ali kad poželi da se nosi, dotrči u mamin zagrljaj, koji je uvek tu.

Print Friendly
No comments yet.

Leave a Reply